даљина ми кује тиху патњу неку,
од тебе ни гласа,нити једно писмо,
не,не плачем ја,оно сузе саме теку.
Ја се смејем,а душа ме боли,
и срце нечујно вришти од јада,
задихано пливам у мору боли,
помало још теже но некада.
Ево прође и година,а тебе још нема,
некако се плашим,тешки су дани,
кад питају за тебе ја сам нема,
и тако стално обарам поглед све од лани.
Горак је овај живот откад ниси ту,
чини ми се лагано умире,
душе нам негде незнано путују,
а хладна промаја у празнине продире.
Ово ћутање кида ме на комаде,
не рађа се ни бујица животности,
све нестаде кад и ти оде,
те ми чекање тако дуго попут вечности.
Марија Кенић
