Изгубљена у животу
Идем,а не
знам где ћу стићи,
само ме ето,време тера даље,
па опет стојим,немам снаге поћи,
тешко ми је,уморна сам,немам воље.
У овом мору људи,ја опет сама,
гледам их,окрећем се за њима док одлазе,
пружам им руке,а загрли ме тама,
и тако стално покрај мене брзо пролазе.
И нико да ме ухвати за руку,
игра се мојим прстима,
ослушне бол и подели муку,
никоме да прошетам мислима.
Нико да ме у ходу изненада загрли,
мило се насмеје и чврсто уз себе привије,
увек журно,очајнички према мени хрли,
нико да ме од зла и од туге сакрије.
А сви они грле се,смеју и певају,
убацим се и ја,ал' ме некако одгурну,
одлазим,нико ме не прати,са смехом настављају,
гледам их јадно,кочим се,ноге ми трну.
И нико да ме брани кад сам уплашена,
разбије тишину и пита шта ми је,
што болујем,тугујем већ данима,
баш нико ни да ми срце осмехом угреје.
И кад плачем и молим за мрвицу љубави,
пусте ме саму да и даље лутам,
ка већем увиру носе ме снажни ветрови,
а млада сам,и ја ту не припадам.
Ал' куд да одем, кад је све црно?
Ја за њега младост
чувам
Ново јутро шири крила,
замахује хитро у бескрајне даљине,
дише животом,ослобађа се сивила,
лети,ко голуб изнад покрајине.
Нежна светлост заносно корача,
људском душом,богатством природе,
пуним замахом ко Морача,
свежа и чиста,мила и вољена попут слободе.
Опојан мирис раскошног цвећа
пробија корене до савршености,
лепрша на ветру ко пламени свећа,
миловањем ме мами ка животности.
Све ме чари повиле магијом,
желе живот бића младог,
младу душу,поздрав осмехом,
снагу и ведрину срца мог.
Пружам им осмех исмејавања,
уморно тело да га грле,
празнину своју до бескраја,
да пустоши у загрљају хрле.
Лутају упорно,бучно и дуго,
траже бар један кутак живота,
крај твог простирања моја туго,
само један делић где нема пустота.
О,да..осећам већ дрхте од страха,
трепере од хладноће и немилости,
у једном трзају нестају попут распршеног праха,
повлачећи лагано своје храбрости.
Одлазите?Зар већ?..Па онда..
Довиђења јутро,светлости,животе,
ја ћу да спавам у краљеству бола,
нек свет путује стазама дивоте,
нек ме нико не жали,не плаши ме самоћа моја.
Ја ћу да снивам највеће снове живота свог,
срећна сам у њима и стално певам,
док чекам мило моје,анђела мог,
пробудите ме кад дође,ја за њега младост чувам!!!
Мислим на тебе
Ја мислим на тебе док се јутро буди,
кад се сунце враголасто смеје,
извучем те из сна и метнем у груди,
мислим на тебе и док први снег веје.
Ја мислим на тебе и кад ветар изненада дуне,
чудан осећај стрепње у срцу се ствара,
ко мајци,далеко од детета,тело ми трне,
ко старици усне, која нема са ким да разговара.
Мислим на тебе док љуштим јабуку,
осећам њену сласт у устима,
док чврсто држим нечију руку,
док осећам зебњу у грудима.
Мислим на тебе и кад читам књигу,
пишем песму,од бола јаучем,
кад се од срца смешим,милујем ти слику,
листам успомене што годинама вучем.
Ја мислим на тебе и кад чујем песму,
гледам нечије сватове што улицом ходе,
кад ме сузе изненада у очај понесу,
мислим на тебе док они насмејани коло воде.
Ја мислим на тебе док се све лагано стишава,
и сунце,и дан,и људи,
мислим на тебе док се спрема ломњава,
тешких осећаја разних ћуди!!!
О,мајко моја! О,мајчице моја мила,
болна сам ти,ево има година,
полетела млада,па сломише ми крила,
и у срцу оста вечита празнина.
Болујем ти,мајко,од љубави,
он ми узео године и сломио снагу,
тихо,без речи,одједном ме остави,
и ено га сада милује другу.
Ја сам га чекала дуго и верно,
дрхтала и трнула од бриге,
поносила се њиме,волела бескрајно,
чекала јадна и умирала од туге.
О,мајко,душа ми је препуна бола,
мучи ми се од ових силних јада,
младо ми срце сломљено на пола,
како ћу,мајко,без њега сада?
Све своје ја сам њему дала,
детињство,младост,живот цео,
ја сам била само његова мала,
што га живот од мене одвео?
Цео мој срушио се свет,
тешко ми је без њега живети,
лагано трулим ко угинули цвет,
не могу ја ово преживети.
Мајчице моја,помози ми,
нити једем,нит за радост знам,
твојој јединици муке скрати,
јер ја ни снове немам да сањам.
О,мајко моја,жељна сам га остала. | Поново у паклу
Зар мени младој опет ова туга,
тако силна и неподношљива,
црна ко јама,а ја без друга,
увек болна и увек саломљива?
Зар опет да се живот игра са мном,
без милости однесе моје најмилије?
Зар опет сузе на овом лицу нежном,
и јад што младо срце олако трује?
Зар да опет горим и страдам од бриге,
дрхтим од хладноће у самоћи,
живим без сунца и без своје дуге?
Зар да ја, овако млада, немам воље даље поћи?
Зар и опет да сваки осмех смени јецај,
у грудима пробијају зли ветрови,
руше милину, доносе крај?
Зар мене која бејах пуна љубави?
И кога да питам зашто,кога да кривим
и молим за мрвицу правде?
Како сада да волим и живим?
Ово је крај и за мене нема наде!!!
Одлазиш
Дани тихо
пролазе,
умиру један по један,
сати и минути одласка долазе,
а са њима,проклето тужан дан.
Плашим се ове тишине,
њеног успеха,наше среће,
плаши ме тренутак горчине,
онда кад све лепо увенуће.
И онда...
Олуја ће насрнути без милости,
направиће пустош и трагове успомена,
део мене са собом ћеш повести,
мисли,срце,биће са тобом сваког трена.
Не,нећу плакати док одлазиш,
испратићу те пуним осмехом,
не,не желим да још више патиш,
ти,летиш најдражим сном.
Ипак...
Плаши ме ова бол моја,
победиће ме у последњем тренутку,
кад ми лагано оду два ока твоја,
плашим се,зауставићу те у кораку.
А несмем ти рећи стани,
не знам без тебе даље,
молим те са мном остани,
несмем,судбина те у нови свет шаље.
Далеко негде од мене,
далеко од завичаја,
лутаћеш сновима дуго време,
далеко од мојих речи,пољубаца и топлог загрљаја.
Чежња
Чекам те,надом занесена,
у овом врелом дану кад навиру успомене,
само да те видим,лудилом сам опијена,
јер ми до бола недостају очи твоје снене.
Недостаје ми поглед испод обрва и њихов сјај,
твој мио осмех око усана,
сусрет са тобом и чврст загрљај,
недостаје ми наша срећа из успомена.
Чекам те,а знам да доћи нећеш,
некако чудновато машта носи ме,
у мислима изнова и изнова се преплићеш,
а срце вапи...па за тобом умирем.
Ниси ти крив што не долазиш,
и што те чекам овако опијена,
знам да се с чежњом ко и ја бориш,
волимо се,а љубав нам је забрањена.
Кад немам те...
Шта је срећа кад немам те?
Само срећа без постојања,
осмех пун туге и пустоте,
слепо надање без надања.
Шта је живот кад немам те?
Слагање година пуних учмалости,
изгубљени дар с неба,траг грозоте,
свеједнако живљење до пола ил' краја смрти.
Шта сам ја без тебе?
Само скитница у мору успомена,
једна више сенка без тела и себе,
ћерка мојих родитеља,болом убијена.
Ја никог немам
...Моје је лице бледо и уморно,
поглед оштар и сјајан,
груди тешке,тело разорено,
гутљај сув,а образ влажан.
Душа ми је црна и прекисла,
само опало лишће помало шушти,
бол ме у ћошак притисла,
од притиска јаког све вришти.
И ја вриштим,нико ме не чује,
ја се давим,нико ми не пружа руку,
само ми пријатељ крв трује,
сви бесни немилосрдно туку.
Тако сам сама,изгубљена,
не живим живот,већ тешко дишем,
поред мене и крила сломљена,
ја урличем,јецам,плачем,уздишем.
Ко сам?Шта сам?Питам се?
Никоме не значим,па ни себи,
нико ме не воли,свеједно је,
сунце и да гране огрејало ме не би.
Сви имају неког свог,
а јадна,сама на свету,
нејако птиче без гнезда милог,
залутало у овом мученичком лету.
О,што ми је живот жалостан,
нема више умиљатог осмеха,
било којим путем да кренем,он је пакостан,
нема више мог бучног смеха.
Ех...судбино моја клета,
ја изгубих и свог војника,
у једном маху све престаде да цвета,
оде негде моја нада,моја дика.
Кога сада да волим и љубим?
Коме да пишем песме,како да певам?
Кога да сањам и за њега се будим?
Кад ја никог немам,никог немам.
Данас мисли ми јуре ко ветрови,
срце је камен,застало у дубокој јами,
изгубљена сам у сопственој ломњави,
мирно стојим,док ја лутам у црној тами.
Данас ћутња ме узела у своје руке,
не осећам живот и не знам зашто живим,
нисам тужна,не осећам муке,
не тражим светлост,наду,чудно-само ћутим.
Данас све ми непознато и необично у загрљају,
себе не могу ухватити и придобити,
данас сам мирна ко у рају,
а знам сутра ћу плакати! |
|
